Togo (“najplemenitija zivotinja koja je ikada zivela na planeti”)

Ovaj hrabri pas najzaslužniji je za dostavljanje seruma protiv smrtonosne difterije koja je 1925. godine pretila da opustoši gradić Noum na Aljasci.

Balto

Ako ste nekada guglali ovaj događaj, ili ste gledali film „Balto” iz 1995. godine, mislićete da je upravo sibirski haski po imenu Balto bio heroj ekspedicije koja je sanlama po snegu i ledu na surovoj Aljasci mališanima iz Nouma dostavila serum protiv difterije. Zbog tog herojskog podviga 1925. godine podignut mu je i spomenik u bronzi u Central parku u Njujorku. I Balto zaista jeste bio član ove herojske misije koja je spasla stotine života, ali istina je da je on predvodio saonice na poslednjoj deonici puta i sa serumom stigao u grad, zbog čega su ga novinari proglasili herojem. Donedavno, međutim, niko nije ni čuo za psa po imenu Togo, koji je zapravo bio najvažniji član ove ekspedicije, i koji je istrčao najviše kilometara kao predvodnik pasa koji su vukli saonice. Prema podacima, oko 560 kilometara od ukupno 1.085, koliko su prešli za manje od šest dana, putujući uglavnom po mraku.

Leonard Sepala

Leonard Sepale je bio odgajivač sibirskih haskija i koji je pse obučavao da vuku saonice. On je bio stanovnik grada Nouma i jedan od ključnih aktera u spasavanju žitelja ovog grada. Gradić nije imao dovoljno zaliha seruma koji je bio jedini lek za difteriju, a najbliže zalihe nalazile su se više od 1.100 kilometara odatle, u Enkoridžu. Nevolja je bila u tome što je 1925. godine zima bila najhladnija u poslednjih 20 godina, te je Noum od seruma delilo prostranstvo okovano ledom i voz kao način transporta lekova odmah je bio odbačen kao mogućnost. Jedini spas za stanovnike bili su psi koji vuku saonice, a jedini čovek koji je mogao da organizuje ovu akciju bio je upravo Sepala. Serum je vozom prebacen do mesta Nenana, gde vise nije bilo mogucnosti da se serum dalje transportuje, jedino su psece zaprege bila opcija.

‒ Nikada nisam imao boljeg psa od Togoa. Nijedan pas nije bio ni blizu njegovoj stamenosti, sigurnosti, inteligenciji i privrženosti. Bio je to najbolji pas koji je ikada vukao sanke na Aljasci ‒ rekao je jednom prilikom Sepala.

Štene sibirskog haskija po imenu Togo rodilo se u jednom Sepalinom leglu daleke 1913. godine. Bio je znatno manji i mršaviji od svih drugih štenaca u leglu, pa je odgajivač bio zabrinut da li će uopšte preživeti, i pitao se šta s njim da čini. Sepalina supruga bila je uporna i nagovorila je muža da nikako ne odustaje od nejakog šteneta, i bila je u pravu. Iako upadljivo najmanji u leglu, i kada je odrastao, Togo je bio izrazito živahan i energičan. Stalno je pravio probleme, te je jedanput iskočio kroz prozor kuće svojih vlasnika i vratio se u Sepalin dom. Neprestano je smetao drugim psima i samom Sepali dok ih je trenirao, sve dok jednog dana odgajivač nije shvatio da je Togo u stanju da trči brže i duže od drugih pasa i dao mu ulogu predvodnika čopora koji vuče saonice. Ova odluka, ispostaviće se kasnije, bila je jedna od onih koje su dovele do toga da se spasu stotine života, jer je upravo Togo zahvaljujući svojoj izdržljivosti i inteligenciji spasao gradić Noum.

Podvig

Do trenutka kada je žiteljima Nouma bila potrebna njegova pomoć, Togo je već bio poznat kao najbrži pas na Aljasci, i njegova karijera bila je završena zbog starosti. U trenutku kada je bio angažovan u najvažnijoj trci u svom životu, Togo je imao 12 godina. Iako je njihova ekspedicija nekoliko puta bila u životnoj opasnosti, ovaj hrabri pas nikada nije odustao i putovanje je završio samo s manjim ozledama. Imao je nepogrešiv njuh da proceni kojim putem bi trebalo ići, i na kojem delu se led neće polomiti, a sanke propasti u ledenu vodu. Nikada nije ustuknuo niti bio plašljiv, samouvereno je jurišao i nalazio prečice. Psi su vukući sanke prelazili zaleđene delove Beringovog mora, uprkos snežnim olujama i temperaturama koje su dostizale i do -50 stepeni! Pre svega zahvaljujući hrabrom Togou. Istorijski zapisi pokazuju da su, kada su stigli u Noum, psi bili toliko iscrpljeni da nisu mogli ni da laju.

Priznanje

Po završetku misije, Togo je ubrzo dobio i svoje štence, a uginuo je 1929. godine, kada su veterinari zbog bolesti rešili da ga uspavaju. Kako pokazuju izvori, žitelji Nouma znali su da je to pas koji je najzaslužniji za uspeh misije i oduvek su ga slavili, ali je u svetu ova priča ostala nepoznata. Iako gotovo 100 godina kasnije, zahvaljujući filmu „Togo”, ovaj predivan pas dobio je priznanje koje zaslužuje. I po ko zna koji put nam dokazao da su psi naši najbolji prijatelji na četiri noge i da će se na muci uvek pokazati kao junaci.

nakon obimne rekonstrukcije jednog od omiljenih parkova Njujorčana, parka Sjuard, Togo je napokon dobio i spomenik kakav zaslužuje. Osim novih klupa, staza, osvetljenja i kamenih kocaka, ovu zelenu oazu sada krasi i statua Togoa u bronzi, i to u njegovoj najprepoznatljivoj pozi – kako trči.

U brojkama

20 ljudi učestvovalo je u ekspediciji

100 pasa vuklo je sanke

-50 stepeni bila je temperatura na pojedinim deonicama puta

Noum

Ovaj gradić, koji je 1925. godine imao oko 1.000 stanovnika, udaljen je svega oko 240 kilometara od Arktičkog kruga. Noum se razvio pre više od veka kada su tri Skandinavca pronašla zlato u potoku, i ubrzo je na hiljade kopača i oportunista pristiglo u ovaj deo hladne Aljaske. Prema popisu iz 2018. godine, ovaj gradić ima 3.866 stanovnika.

 

Saveti: Sirova hrana – za i protiv

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin „Pas“, Foto: Shutterstock

Za ishranu pasa sirovim obrokom, odnosno sirovom hranom, raste zainteresovanost vlasnika pasa, naročito u zapadnom svetu, ali je prate i dileme stručnjaka, pre svih veterinara. Ono što ih brine jeste u kojoj meri su njeni pozitivni efekti značajni i verifikovani, a i koji su rizici i problemi koje nosi ovaj način ishrane.

Mesožderi: 

U ishrani velikog broja pasa u Americi, čak njih 25 odsto, deo obroka čine sveže kosti i meso kao dodatak redovnoj industrijskoj hrani. Motivacija vlasnika pasa da uvedu sirovo meso i kosti kao deo obroka, ili da celokupni obrok bude od sirovih, svežih sastojaka, uglavnom je bazirana na činjenici da je pas mesožder i da je njegov predak, a danas najbliži rođak vuk lovio i jeo celi sirov plen.

BARF: 

Devedesetih godina 20. veka australijski veterinar Ijan Bilinghurst predstavio je koncept ishrane sirovim mesom i kostima poznatiji kao BARF (Bones and Raw Food) ili biološki odgovarajuća sveža hrana (Biologically Appropriate Raw Food). Bilinghurst smatra da bi ishrana pasa trebalo da bude evoluciono odgovarajuća, odnosno da psu treba davati hranu koju je konzumirao pre i tokom procesa domestikacije ‒ sirovo meso sa kostima i ostaci povrća, a da je industrijska hrana bazirana na žitaricama štetna po zdravlje psa. Koncept ishrane BARF publikovao je u knjizi „Dajte kosku psu” (Give Your Dog a Bone).

Pozitivni efekti sirove hrane

Ono što se navodi kao prednosti su:

• sjajna dlaka i jako krzno

• zdravija koža

• jači imunitet

• čisti zubi

• više energije

• mala količina izmeta

Međutim, do danas nije bilo značajnijih studija koje potvrđuju navedene koristi, odnosno da ovaj pristup ishrani pruža dugoročne zdravstvene koristi u poređenju sa hranjenjem drugim vrstama hrane za kućne ljubimce. Navedene prednosti ovakve ishrane i koristi od nje pre svega potiču od zabeleženih iskustava vlasnika pasa i veterinara koji su pobornici sirove ishrane.

Komercijalni obroci sirove hrane

Sirovi obrok za psa vlasnik može sam pripremiti (postoje recepti koje su sastavili veterinari), ali može se koristiti i komercijalna sirova hrana. Postoje dva oblika komercijalne sirove hrane na tržištu: „potpuna” i „dopunska”, koja predstavlja dodatak koji će omogućiti da obrok od svežeg mesa bude „potpun”.

Potpuna hrana se pojavljuje kao sveža sirova hrana, zamrznuta sirova hrana ili zamrznuto- sušena sirova hrana, i ona je pripremljena tako da zadovoljava propisane nutritivne potrebe psa. Dilemu u vezi sa praćenjem nutritivnih preporuka unosi činjenica da su te preporuke o sadržaju hranljivih materija, sastojcima i izjavama o adekvatnosti ishrane koje daju referentne organizacije za hranu za kućne ljubimce (AAFCO, FEDIAF, FDA) zasnovane na studijama u kojima je korišćena ekstrudirana ili vlažna hrana. Međutim, nedostaju podaci o nutritivnim zahtevima, bioraspoloživosti i delovanju sirove hrane na mikrobnu populaciju crevnog trakta pasa. 

Dopunska hrana može i ne mora da sadrži žitarice, a uglavnom sadrži povrće i voće sa dodatim suplementima. Na ovaj način vlasnik može menjati izvor proteina, odnosno vrstu mesa, a pri tome formirati kompletan obrok.

Stručna javnost

Međutim, najveći deo stručne javnosti, kao i organizacije koje se bave ljudskom hranom i hranom za kućne ljubimce (Američka agencija za hranu i lekove ‒ FDA) ne podržavaju ovakav vid ishrane ili podvlače potencijalne rizike kao značajnije. Osnovni razlozi za to su potencijalni rizici koje ovaj vid ishrane nosi, kao i nedovoljno ispitane koristi.

Rizici pri ishrani sirovom hranom

Registrovani potencijalni rizici koji zavise od sastava obroka su:

• izloženost ljudi i pasa opasnim patogenim bakterijama

• neuravnoteženost hranljivih materija koja može prouzrokovati zdravstvene probleme nakon dužeg perioda ovakve ishrane

• oštećenje zuba kostima

Niz studija i kontrola kućno pripremljene i industrijske sirove hrane registrovao je kontaminaciju bakterijama listerija, salmonela i ešerihija. Simptomi infekcije kod pasa su uglavnom na nivou problema sa organima za varenje: dijareja, povraćanje, mršavljenje, eventualno povišena temperatura, a mogu se pojaviti i simptomi oboljenja drugih organskih sistema. Problem kontaminacije hrane nije vezan samo za obolevanje pasa, oni i ne obolevaju u većoj meri, već je problem obolevanje čoveka koji je u kontaktu sa ovim psima i kontaminiranom hranom.

Kosti u ishrani psa

Rizik kod konzumacije kostiju jesu traume usne duplje i oštećenja zuba, kao i mogućnost da se koske zaglave kao strana tela u jednjaku i gastrointestinalnom traktu psa. Međutim, upotreba sirovih kostiju (u poređenju s kuvanim) smanjuje rizik od oštećenja zuba, ali pojava oštrih fragmenata je uvek moguća, zato je nadzor pri korišćenju kostiju obavezan.

Kada se nikako ne preporučuje

Veterinari koji inače preporučuju sirovu hranu smatraju da bi psi sa insuficijencijom bubrega i/ili jetre, pankreatitisom, kao i oni sa imunokompromitujućim bolestima trebalo da je izbegavaju. Takođe, smatra se da nije pogodna ni za ishranu štenadi. Razlozi su neuravnoteženost kalcijuma i fosfora, važnih za štenad u razvoju, a zatim i visok procenat proteina koji je nepovoljan u slučaju oboljenja bubrega, kao i veća količina vitamina A u slučaju većeg udela džigerice u obroku.

Tipičan obrok sirove hrane za psa sadrži:

• meso: jagnjeće, živinsko, goveđe (30‒50%)

• kosti (10‒15%)

• unutrašnje organe: džigerica, bubrezi… (10‒30%)

• sveža jaja (5%)

• povrće: brokoli, spanać, bundeva (10‒20%)

• voće: jabuke i ostalo voće (10‒20%)

• eventualno jogurt ili slične mlečne proizvode

* Količina hrane zavisi od uzrasta i kondicionog stanja psa, pa je tako mlađim aktivnim psima potreban obrok u količini od 2 do 4% telesne težine, a starijim neaktivnim psima od 1 do 3%. Dnevna količina hrane može biti podeljena u dva obroka.

Vodič za sirovu ishranu

Bez obzira na to što ne podržava ovakav vid ishrane (jer nema dokazanih koristi, a nosi potencijalni rizik), Američka agencija za hranu i lekove (FDA) izdala je vodič za pripremu i rukovanje sirovom hranom, a na veterinarima je da daju savete o ovom načinu ishrane.

Kada se vlasnik odluči za ovakav način ishrane psa, trebalo bi da se pridržava sledećih pravila:

1. Redovne konsultacije sa veterinarom u vezi sa ishranom i telesnom kondicijom psa

2. Izbor odgovarajućeg obroka – prilagođenog starosti, aktivnostima, telesnoj težini i izgledu psa

3. Izbor mesa za ljudsku upotrebu ‒ kako bi se sprečila kontaminacija opasnim bakterijama

4. Higijena pri pripremi obroka na visokom nivou ‒ pranje ruku, posuda za pripremu hrane i hranjenje

5. Odmrzavanje zamrznutog obroka u frižideru ili na hladnom mestu

6. Nadgledanje ishrane psa, naročito ako su u obroku prisutne kosti

7. Uklanjanje ostataka obroka odmah posle hranjenja

Orah

Orah je veoma cenjen na našim prostorima, koristi se često u ishrani, ali mnogi ga gaje i obožavaju zbog visoke cene, jer se prodajom može dobro zaraditi. Pored ovoga orah je veoma hranjiva namirnica.

Omega – 3 masne kiseline imaju protivupalna svojstva i pružaju zaštitu kardiovaskularnog sistema, snižavanjem krvnog pritiska. Konzumiranjem 30 – 50g oraha dnevno, obezbeđuje se dnevna propisana doza omega – 3 masnih kiselina i znatno smanjuje rizik od srčanih bolesti. Iako se orasi smatraju masnim voćem ove kiseline sprečavaju oksidaciju „lošeg“ holesterola.

Orasi su bogati proteinima, dijetalnim vlaknima i vitaminima. Dominiraju vitaminigrupe B: B1, B2, B3, B5 i B6, ali prisutni su i vitamini PP, E i A. Minerali koji su prisutni u ovom hrskavom voću su: kalijum, kalcijum, natrijum, gvožđe, fosfor i magnezijum

Pastrnjak

Pastrnjak je hranjiva biljka nalik peršinu koja se koristi u prehrani kao povrće i kao začin. Lako se uzgaja i ne zahtijeva mnogo brige, a često se u prirodi nalazi i samonikli pastrnjak.

Svi dijelovi biljke, beličasti korien, nazubljeni listići i sitni žuti cvetovi, imaju specifičan slatkasti i osvježavajuć miris i okus.

Pastrnjak je biljka bogata eteričnim uljima, kalijem, manganom, magnezijem, fosforom, cinkom i gvozdjem, zatim B, C, E i K vitaminima te vlaknima i proteinima, a sadrži vrlo malo kalorija.

Dobrobiti pastrnjaka u prehrani:

• poboljšava zdravlje kardiovaskularnog sistema – kao i svako voće i povrće bogato kalijem i pastrnjak lagano proširuje krvne žile te snižava krvni pritisak i opterećenje srca, a takođe i snižava razine homocisteina u krvi, aminokiseline čija se aktivnost povezuje s brojnim opasnim srčanim bolestima,

• bogat je topivim vlaknima – osim što snižavaju nivo kolesterola u krvi i time deluju preventivno protiv dijabetesa, prehrambena vlakna poboljšavaju rad probave olakšavajući hrani put kroz digestivni trakt te tako smanjuju rizik od nastanka gastrointestinalnih bolesti,

• jača imunološki sustav – brojni antioksidansi kojima pastrnjak obiluje pomažu telu u obrani protiv štetnih tvari te bakterijskih i virusnih infekcija, a vitamini C i E neutraliziraju slobodne radikale koji mogu uzrokovati kronične bolesti,

• pastrnjak sadrži i impresivnu količinu B9 vitamina, odnosno folata, čija se djelatnost povezuje uz optimaliziranje metaboličkih procesa.

x

:

Crveno meso: teletina, junetina, govedina

By NaDijeti.com | 10.12.2014.

1 Comment

Meso je osnovni izvor animalnih proteina, pored mleka i jaja, a njegovom odgovarajućom termičkom obradom dobićete nutritivno vredan obrok. Ovo se posebno odnosi na kvalitetnija crvena mesa poput teletine, junetine i govedine. U suštini, sve navedeno je meso iste vrste, meso goveda, dobijeno u različitom stadijumu razvoja životinje. Teletina je najmlađa govedina, od teladi starosti do godinu dana, junetina je govedina od godinu dana do 14 meseci, a sve preko toga je govedina.

Razlikovati ih možete prvenstveno po boji: teletina je najsvetlija od njih, junetina je svetlo crvene boje (loj je beo), a govedina je tamno crvena (loj je bledožut). 

Meso goveda ima prosečnu energetsku vrednost od oko 240 kcal / 100 g u zavisnosti od kategorije. Tako recimo juneći but ima 179, rozbratna 290, masna govedina 410. Najveći procenat je voda, a potom slede oko 20% belančevina i masti.

Meso goveda je odličan je izvor selena, cinka, fosfora, a dobar je izvor gvožđa. Pored toga, meso sadrži i kalcijum i magnezijum i kompleks B vitamina od kojih je najznačajniji B12 koji da se gotovo i ne može nadoknaditi hranom biljnog porekla. Vitamin B12 uz B6 je najbitniji za zdravlje kardiovaskularnog sistema.

Goveda hranjena na ispaši imaju povoljniji odnos omega 6 i omega 3 masnih kiselina (1:1) u odnosu na ishranu silažom ili senom (20:1). Takođe sadrže i više vitamina E i provitamina A, koji su dobri za očuvanje zdravlja kardiovaskularnog sistema, vida i kože.

Cvekla

Cvekla je vrsta korenastog povrća. Jedna do poznatijih vrsta je crvena cvekla, koja je prepoznatljiva po tamnocrvenoj boji. Ukus crvene cvekle je specifičan i osvežavajući.

Cvekla se može jesti kuvana, pečena ili sirova. U suštini, svi delovi ovog povrća se mogu jesti, pa se i listovi ovog korenastog povrća mogu jesti u obliku salate. Ukus cvekle podseća na ukus spanaća. Od cvekle se može dobijati boja. Još od davnina se u narodnoj medicini cvekla koristi za lečenje raznih oboljenja.

Cvekla je važna namirnica kvalitetne sezonske ishrane. Ona je obavezna namirnica za sportiste koji žele da poboljšaju svoje sportske rezultate i koji žele veću izdržljivost. Cvekla je odlična za te svrhe, zahvaljujući nitratima koje sadrži. Ova jedinjenja prave zalihe kiseonika u organizmu i daju energiju.

Sastav cvekle:

Cvekla sadrži oko 88% vode, 1.2% belančevina, 9.3% ugljenih hidrata, 0.9% mineralnih soli ako što je kalcijum, kalijum, fosfor, gvožđe, sumpor, jod, kobalt, molibden, mangan, fluor, bor, vanadijum, cezijum i rubidijum. Što se tiče sadržaja joda, cvekla je po tom pitanju povrće sa najvećim sadržajem ove materije, pa se neretko koristi za profilaktiku i lečenje hipotireoidoze - oboljenje štitne žlezde prouzrokovano nedostatkom joda.

Cvekla takođe sadrži i velike količine vitamina C, karoten, vitamin B1, B2 i B12. Zahvaljujući prisustvu kalijumove soli, sumpora, fosfora i magnezijuma, ona ubrzava procese razmene materija u organizmu.

Maslačak

Osim što pospešuje rad bubrega, jetre i želuca, maslačak snižava nivo holesterola, leči čireve, ekceme i kožne bolesti.

Osim što pospešuje rad bubrega, jetre i želuca, maslačak snižava nivo holesterola, leči čireve, ekceme i kožne bolesti.

Maslačak je vrlo rasprostranjena biljka i prava je riznica vitamina i minerala. Raste po livadama, travnjacima, pašnjacima, brežuljcima, baštama… Cveta u proleće kada je našem organizmu najpotrebnija vitaminska bomba, a mnogi ga, zbog aromatično-gorkog ukusa, zovu i gorko zelje, žutenica ili mlečnjak…

Maslačak je pun kalijuma, eteričnih ulja, inulina i raznih drugih supstanci neophodnih organizmu za normalno funkcionisanje… Listovi ove dragocene biljke sadrže 16–18 odsto vitamina C i oko tri odsto gvožđa, mnogo više nego spanać.

Svi delovi maslačka su lekoviti – i cvetovi i listovi i koren. Cvetovi se beru od aprila do maja, listovi pre nego što maslačak počne da cveta, a koren se vadi u rano proleće ili ranu jesen. Listovi i koren se suše na hladnom i prozračnom mestu ili u rerni na temperaturi od 40 stepeni Celzijusa.

Za šta se koristi:

Iako je donedavno korišćen prvenstveno kao diuretik, dokazano je da maslačak ima i druga lekovita svojstva. Osim što pospešuje rad bubrega, jetre i želuca, maslačak pročišćava krv, snižava nivo holesterola, leči čireve, ekceme i kožne bolesti.

Od mladog lišća maslačka pravi se salata koja pročišćava krv, podstiče mokrenje i ublažava bolove kod oboljenja jetre i žuči, dok čaj od mladog lišća pomaže kod urinarnih infekcija.

Koren maslačka pročišćava i jača telo, čisti sluzokožu disajnih organa i vraća snagu. Osim toga, koristi se za lečenje kožnih bolesti, alergija, čireva i malokrvnosti, snižavanje nivoa holesterola u krvi. Čaj od maslačka ublažava bolove pri mokrenju i ubrzava izbacivanje viška vode iz organizma.